Tragovi u snijegu

Dobrodošli na moj blog

01.03.2017.

dileme ovo, ono

Istina je. Ja sam čini se od onih kojima sve ima smisla dok rade nešto što su zacrtali i do čega im je strašno stalo. I onda mi uvijek fali vremena. Čim to nešto uradim, čim se to završi, ostajem isprazan. Da se razumijemo, imam šta radit, ali ću sfušerit za sat vremena sve i naći dobar izgovor. Jer to nije ono što ja želim. Ako ništa u svim tim besmislenim godinama koje su prošle, promišljao sam dugo kako bi bilo da radim nešto što mi se ne radi. I nađem se u koži hiljada i hiljada ljudi koji imaju isti problem. Šuti, radi, čekaj da završi, kad završi idi na pecanje, idi na planinu, trči malo po gradu, malo na kafu sa prijateljima itd. Elem, sad sam izgubio tu neku svrhu, pa mi je sve prosječno i bezveze. Opet moram izmislit nešto drugo što će mi bit zanimljivo, al u isto vrijeme korisno, jer se o tom mora i pričati. Nije fazon radit nešto da drugi ne vide i da ne daju mišljenje. Od nekog vremena u moj život se uvukla gomila slučajnosti hajmo reć. Što bi rekli stručnjaci, nisi našao ravnotežu sa životnom sredinom ili tako nešto. Nisi našao mjesto i vrijeme da se situiraš i razmnožavaš, a onda stvari idu bez tvoje volje dalje jel. Vele tako iskusni, jarane kad se oženiš sve će ići lakše, ko biva imat ćeš više volje za životom, više volje da se boriš i tako. Pa moraš, jer si navalio sebi nove odgovornosti. Svaki dan sam uspijevao pronaći neko zrno smisla, makar to bilo buljenje u drveće po dva sata bez prestanka. Sad to nije u igri. Dođu dani kad ne možeš ništa povezat. A sutra će biti malo drugačije, jer te život prisili da se stvari stave u pokret. Moraš to nešto da radiš, da nešto pričaš, slušaš neke nebuloze, a gomila glumaca oko tebe koji su davno razdvojili posao i privatni život, pa mora da se mnogo glumi. Bit će drugačije sutra, vrijeme će brzo proći. Uživam u svemu novom, al to ne olakšava moje dileme.

05.02.2017.

neke misli

Ja odem skoro u ponoć do granapa i lola iz granapa, željan priče šta li, počne mi neku tešku priču. I to u trenutku dok se ja cijeli dan prebijam ima li uopće smisla to što radim, da li gubim vrijeme, šta novoga mogu dobiti a šta ću izgubiti itd. Pustio sam ga pet minuta. Pokušavam da skrenem pažnju na druge teme...al čovjek se uhvatio rata, iako mu ništa ne fali, nije invalid, nije mentalni bolesnik, savršeno je zdrav i čovjek mi objašnjava stanje nečim od prije 25 godina. Malo sam ubijen u pojam. Isto tako mi je neko davno rekao nešto u fazonu ''mi smo djeca rata, može nam se svašta oprostit'', i nije mi se baš to svidjelo(lik bio u pelenama tad). To mi zvuči kao neki izgovor. A kod mene nema izgovora. Iako sam oguglo na te teške priče, nisam njihov ljubitelj, lično izbjegavam takvu vrstu priče. Radije ću slušati nekog ko mi priča kako je nešto postigao, kako je posadio neko drvo, upoznao ovu ili onu osobu, vidio ili čuo nešto zanimljivo. Taman vratiš mir, svratim slučajno u kafanu, koju sam skoro potpuno zapostavio otkad hranim ptice, kad konobar, lik od skoro 50 godina, počne da me bombarduje sa nekim crnjacima. I tu sam preživio pet minuta i morao sam da bježim. Nekad bih trebao tim ljudima reći šta mislim. Al sigurno više ne bi pričali sa mnom. Ovako možemo zapalit ako ništa. Ja jednostavno nemam vremena da mislim o tome i osjećam se bolje ako se ne bavim onim što je van moje moći. Zato detaljno ispitujem svaku mogućnost na koju mogu uticat. Prije samo dvije godine sam se molio da radim tri posla, čisto da ono ne mogu glave dignut jer mi je bilo malo dosadno. Sad sam natovaren do te mjere da moram pravit prioritete. I gadno sam se pokajao. I želim samo taj petak kao i svaki normalan čovjek, subotu, svejedno. I naravno, želim da uđem u politiku jer ovim tempom neću ništa ostvarit. xD HOću da dižem ruke, čitam tekstove koji ti drugi spreme, dajem potpise i pečate.

24.01.2017.

kernel panic

Jedno dva sata samo hodao bez destinacije, razmišljajući jesam li napravio dobru odluku ili ne. Ovaj put mi je bilo dosta nekih rizika. Ne znam kako ću izgledat u očima drugih. Ne želim se ničim pravdati... nemam vremena za te stvari. Danas sam osjetio, nakon dugo vremena, šta znači imati moć. Jedan dan, prije nekog vremena, sam sjeo i zaključio da ja moram da dobijem mnogo više od života. Trebao sam već prije pola sata biti u krevetu, da bih sutra koliko-toliko svježiji bio ujutro, al mi je mrsko i dosadno sve to. Sinoć sam tako gledao neki dokumentarac do 2... i to je bila neka granica. Prethodno sam pokušavao da vratim root account na vlastitom računaru jedno sat i pol'. Zapravo sam htio samo da sliku prebacim s jednog sistema na drugi, što nije imalo nikakve veze sa mojim privilegijama običnog korisnika, već s tim što nisam imao pravo na windowsu da kopiram fajl u taj folder... lame and noobz-like. Lula neće ništa posebno reći, čak i da se dešavaju važne i velike stvari. Lula će možda napraviti neki plan, možda. Moram praviti plan jer sam odluke zabrljao. Jedno se zatvori, drugo otvori. Nakon dugotrajnog promišljanja shvatio sam da, šta god da odlučim, neće bit drastično velike razlike. A odluke koje donesem slučajno mogu nekad biti i dobre. I dalje sam mali igrač, ne mogu se smarati previše. Lula, sa korijenjem na neočekivanim mjestima. Kao da je neko rekao: Želiš vidjeti moć? Evo, bujrum. Nije tako jednostavno. Nisam nikad ni mislio. Možda mi je jasnije za čim se stremi toliko. Moram se naučit nositi sa neugodnim svaki dan... sa pritiskom da donosim nekakve odluke puno puno češće nego ranije. I tražim svoj način. Nisam navikao na to, al šta je tu je. Najradije bih samo o pticama mislio i to je sve.

30.12.2016.

ja i ptice

Pa de, ja izmrvio kilotonu hljeba i vidim one male ptice neće da jedu. I dumam ja što li, kako li. Neke velike nalete i pojedu, šojka možda, neka je ptica uopće me se ne boji, pa sam pomislio da je vjerovatno iz porodice vrana. I inteligentnija je od ovih malih ptica, ako se može reći tako, što je razumljivo. Ona dođe i pojede sve odjednom, male ptice dođu, uzmu mrvicu i pobjegnu. Elem, pročitam da ne valja hranit ptice hljebom jer ga teško vare, čak je eto opasno zimi to radit. Ja sam zabrinut za održavanje lanca ishrane, i ptice su mi simpatičnije od mačaka... pa sam se edukovao i sad kupujem neke žitarice da vidim kako to tamane. Čim me vide na kilometar, mobiliziraju se po granama i iščekuju žitarice. Oraha nema, skupi su i trebaju za baklave. Privukao sam pažnju još tri šojke, ali i krda golubova. Golubovi su tako čudne životinje, nikad ne skontaju gdje ostavljam hranu iako stalno kruže po kvartu. Zamislim se kako je pticama na -10 na nekom drvetu tu u blizini, i šta rade kad se smrkne haha. Nevjerovatno je da me nekad iščekuju u 4 sata popodne da ih nahranim, to je već faktički polumrak neki. Sada mi valja to radit do februara, pošto sam ih naučio fino, sad neće tražiti insekte ili šta već rade. Nekako mi je draže kupit žitarica pticama nego ispijat kafu negdje gdje čekam pola sata konobara. Stvorio sam sebi još jednu obavezu u nizu. Obavezu prema prirodnoj sredini.

Baš sam noćas dumao nešto, kud i kako dalje u vezi nekih stvari. I zove me jaran da idemo na kafu. I mrsko mi je iskreno, al čovjeku je sigurno dosadno, pa sam pristao, pod tajnim uslovom da ga izbombardujem nekim čudnim idejama. Nije bilo potrebe za tim, sam je sebe ukopao tako što mi je dao jednu važnu informaciju pa sam mu se nakačio više od pola sata. Jadnik klima i pokušava da se konektuje dok ja pričam o uspostavljanju nekog ftp servera i ssh varijacijama bla bla. Izgleda da sam mu pola toga već davno ispričao, al hajd da ponovimo gradivo. Kad god trebam nešto neugodno da radim, nešto zbog čega osjećam nervozu, uvijek zovnem nekog da ide sa mnom, uvijek znači. Ovog lika imam običaj često zvat, krenemo zajedno i pitam ga za savjet...nekako je sve opuštenije ako ima neko s tobom... ima tih nekih situacija gdje možda nećeš primijetiti nešto važno, a neko sa strane možda hoće. Uništio sam čovjeka smaranjem, a on sigurno samo konta kako će se sutra provesti. Ja bih volio da ne bude puno hladno sutra i to je sve.
Što se tiče ove godine... Evaluirao sam dosta stvari... možda sam nešto i naučio, mnogo toga sigurno propustio. Bilo je teških vremena i odustajanja od strateškog djelovanja u korist kratkoročnog taktiziranja. I onda sam, suočen s nekim teškim odlukama, osim savjeta drugih ljudi i dugotrajnog promišljanja, počeo da ponovo igram šah. Kao da nemam pametnijeg posla. Upalim ponekad poneku dobru partiju od Alekhina, Spaskog, Fišera, Kramnika, ili Smislova za kojeg vele da je dobar za početnike... znate, ima jedan lik koji me pobijedio tri puta za redom, a ja njega nisam nijednom. Čak nisam mogao ni remizirat s njim... a ima tako jeftinu strategiju u šahu. Ne znam da li je to strategija..al igrati protiv procesora i igrati protiv čovjeka je velika razlika. Nego eto meni je zanimljivo pratiti kako stockfish engine pravi kalkulacije u određenom vremenskom periodu, koliko može u sekundi kombinacija da pronađe i tako to. Želim samo rematch. Možda kratki rematch gdje ću igrati konačno kao bold amateur player. Lula candidate za ulični šah. Neće mi duša biti na mjestu dok ne pobijedim.


Stariji postovi

<< 03/2017 >>
nedponutosricetpetsub
01020304
05060708091011
12131415161718
19202122232425
262728293031

-
music list
laibach - wirtschaft ist tot

jonathan & charlotte - caruso

MOJI FAVORITI
Regina
Pedantni čuvar svojih dilema
Raznosiš mi blato po kući
Laprdam_sta_stignem
Bojis li se mraka
TemaDilema
introvertna
Princ of Perversia
E moje blonde, sve ste anakonde.
Zovem se Crvena
A paranoid schizophrenic walks into a bar...
Postapokalipto
Drži se čvrsto, mala, svet je lud.
DNEVNIK SLUČAJNOG PROLAZNIKA
Nabuloze
ma dobro je, haj
kamilica
Gloominess
va§IONka
Hod po rubu
Ispovijesti jedne budale
Stani mi na prste
Tales From The Asylum
Mizantrop
xxss.
Some thoughts about life
Silent
Alter ego ekscentričnog melankolika
Eni's sidekicks
Come undone
Samo bahato :D
Nedovršeno pismo
Coup D'etat
više...

BROJAČ POSJETA
2474

Powered by Blogger.ba